IDEJE - INOVACIJE - PATENTI
"NEVIDLJIVI RADAR" - RADAR ZA PASIVNO OSMATRANJE  (stranica postavljena: 21.10.2004)
Kratko podsećanje na princip rada klasičnog radara: Kod klasičnog radara predajnik i prijemnik su na istom mestu. Antena je obično zajednička i obično ima uzak dijagram zračenja po horizontali, oko 1 stepen,  i nešto širi po vertikali, obično 15-20 stepeni. Predajnik šalje kratke impulse radarske energije u smeru u kom je antena okrenuta. Kada taj impuls udari o prepreku radarska energija se odbija u skladu s teorijom o upadnom i odbojnom uglu. Deo te energije koji na povrsinu prepreke padne pod uglom 0 step. odbija se nazad ka prijemniku. Merenjem vremena - mikrosekundi,  od momenta predaje impulsa do memomenta prijema odbijene energije dobije se daljina do prepreke. Smer na tu prepreku, objekat je ustvari ugao koji antena ima u odnosu na pravi sever na toj stajnoj tacki. Ako je objekat u vazduhu za pravilno odredjivanje pozicije potreban je i podatak o visini, a on se dobije od drugog radara koji ima antenu sa veoma uskim dijagramom zracenja po vertikali i cija se antena "klati", odn. ona daje podatak o "mesnom uglu", tj, o vertikalnom uglu, a visina se onda izracunava na bazi podataka o smeru, daljini i mesnom uglu. I to je sve.
Sustina principa rada radara je: impulsni rezim rada, usmerenost antene i njena orjentacija prema severu
Najveca slabost klasicnog radara je sto on MORA DA ZRACI ENERGIJU kako bi mogao da otkriva objekte u okolnom prostoru. Ovo se pokazuje kao najveca slabost zato sto danas postoje mocna i automatizovana sredstva za otkrivanje, lokaciju i unistavanje radara antiradarskim i drugim precizno vodjenim raketama koje u roku od par minuta "resavaju problem", tj. unistavaju radar, ali i sve sto se nalazi u njegovoj blizini.
Cilj ovog rada je da ukaze, odn. da reafirmise mogucnost otkrivanja objekata i u slucaju kada su predajnik i prijemnik razdvojeni i to ne malo, nego na desetine, pa i stotine kilometara. Danasnja tehnologija to omogucava Koji su temelji za ovakvu tvrdnju: 1. U okolnom prostoru postoji niz signala impulsne prirode, sto je veoma bitna pretpostavka, a koji sluze u neke druge svrhe, npr: Zemaljski TV predajnici, radarski signali snaznih osmatrackih radara iz okolnih zemalja, radarski signali snaga napadaca u slucaju kada "neko" krene na "nekoga" u rat, koji svojim radarima osmatra prostor iznad napadnutog, Satelitski TV signali, itd. 2. Energija se od prepreke u prostoru odbija pod istim uglom pod kojim je na nju "pala", a to znaci da je verovatnoca da ce se ona vratiti radarskom prijemniku koji je uz predajnik, ili je sasvim na drugom mesti je potpuno jednaka, (50%:50%), i to je opste poznato i prihvaceno od davnina. 3. Sinhronizacija prijemika sa predajnikom nije nikakav problem, a kao primer uzmimo TV prijemnike koji se uspesno sinhronizuju na predajnik, bez obzira na lokaciju. 4. Antene sa elektronskim "okretanjem" snopa. Antena je nepomicna a "snop zracenja" se okrece brzinom koja se po zelji moze podesavati odgovarajucim upravljackim signalom.
Na slici levo vidimo princip pasivnog osmatranja. Predajnik zraci u impulsnom rezimu i kruzno, neusmereno, odn. jednako u svim pravcima Neki objekat se nalazi na poziciji kao na slici. Na mestu prijema imamo dve usmerene antene: jedna je okrenuta ka predajniku i prima direktni signal, a druga ka objektu - cilju. Direktni signal vrsi sinhronizaciju prijemnika i omogucava merenje kasnjenja odbijenog signala. Na osnovu tog vremena i ugla "alfa", te procenjenog, ili na drugi nacin merenog podatka o medjusobnoj udaljenosti "b" koja se ovde izrazava kao vreme u mikrosekundama potrebno da elektromagnetna energija predje tu udaljenost, odredjujemo udaljenost do objekta. Smer se odredjuje kao smer prijemne antene u odnosu na sever. Tako imamo dvodimenzionalno odredjenu poziciju. Ako je objekat u vazduhu potreban je i vertikalni ugao, ali da ne komplikujemo situaciju, to je vec poznato. Ukoliko imate komentar, pitanje ili zelite kontatkt sa autorom kliknite ovde

У наставку приказивања ове идеје дајемо - приказујемо овде један давни и нажалост неуспешан покушај "анимирања надлежних" за практичну проверу и примену те идеје. Група стучних људи из тадашње Воске Југославије, у току агресије НАТО,а у жељи да "убије" ужасну премоћ НАТО авијације, која је немилосрдно разарала Србију, доле приказаним експериментом, прво са старим и зарђали кућиштем од болјера, а потом са "рефлектором", одн. са равним алуминијумским лимом димензија 2х1 метар и професионалним инструментима доказала је реалност те идеје. Нажалост, "надлежни" су остали "глуви и неми".
Да ли су "надлежни" погрешили или не, процените сами.
НАПОМЕНА: Имена лица и органа су намерно изостављена.



ппук xxxx xxx дана 31.05.1999.г

Анализа истраживања могућности
рефлексије сателитских ТВ сигнала
и кориштења истих у сврху
осматрања АВИОНА и других објеката
као алтернативе за класичне радаре,
које НАТО уништава буквално за 30-так
секунди по активирању __________________________



Захваљујући разумевању и свестраној подршци К-де ???, К-данта лично, посебно и лично пук. ???, Команде РМ, а уз велико ангажовање стручне екипе из XXX-а, полигон XXX, на челу са ппук. XXX, који је ангажовао људе и средства, и лично се свесрдно ангажовао, извршена су прва истраживања могућности рефлексије електромагнетских таласа који долазе са ТВ сателита помоћу којих се преносе телевизијска слика, тон, боје, видеотекст, синхро импулси, итд.
Истраживање је извршено у три наврата, а циљ је био да се разувере они који сумњају у саму могућност рефлексије тих сигнала уопште, да се и сами уверимо у ту теоретски неспорну чињеницу, те да се покуша установити могући домет тих, рефлектованих сигнала, одн. домет осматрања помоћу њих.
У стручном делу истраживања, екипа из XXX-а и покретач ове иницијативе, ппук.XXX, уложоли су велики напор у прикупљању и анализи чињеница из литературе, базирајући се на литератури о радарима и сателитској телевизији коју смо могли прикупити у овим условима, те обавили разговор са проф. др. XXX са електротехничког факултета у XXX, стручњаком за област телекомуникација. Литература, сугестије др. XXX, као и лично знање и искуство учесника овог истраживања недвосмислено су указивала да је идеја вредна пажње и напора да се провери у пракси, упркос великом скептицизму одређених стручних људи из К-де XXX, од чијег става, свесни смо, умногоме зависи подршка Оперативног дела К-DE у стварању услова за њену реализацију.
Због поменуте велике неверице у могућност рефлексије сателитских ТВ сигнала, (у даљем тексту САТВ), изостала је и почетна шира материјална и друга подршка коју смо очекивали, а и сами смо доведени у дилему у вези с тим, па ипак, приватно, кориштењем приватне САТВ антене ппук. ХХХ и у његовом дворишту, извршили смо прву, најпростију пробу на следећи начин:
- Прво смо антену спустили на терасу, пронашли директан сигнал доброг квалитета;
- потом смо антену окренули за 180 степени (супротно од директног сигнала), да не би било забуне, а онда испред антене обигравали држећи у рукама кућиште старог бојлера којег смо нашли, померајући га по вертикали и хоризонтали под разним угловима;
- Утврдили смо да је рефлексија могућа, јер смо и на такав начин успевали да добијемо црне косе пруге на екрану и јак шум у звучнику телевизора.Црне пруге су синхро-импулси који немају довољну снагу да извше синхронизацију слике, па се појављују као обични видео сигнали.

Тиме смо сами себи доказали да рефлексија постоји и да се вреди тиме систематичније позабавити.
У ту аврху је онда, у организацији екипе из ХХХ-а, израђена рефлексна површина од алуминијумског лима 2х1 метар на вертикалном сталку, па смо 19,05.1999. г., такође у дворишту ппук. ХХХ и са његовим САТВ опремом, извршили пробу чији су нас резултати још више охрабрили, а ситуација коју смо тада имали приказана је на сл.1






Из слике се види да смо рефлектовани сигнал – ТВ слику и тон – једнако квалитетно као и кад је антена била окренута директно ка сателиту – могли добити тек кад смо са антеном ушли у одбијени талас, одн. на даљини од свега 0.7 мет. и при том смо могли бирати тв станице исто као када је антена нормално окренута. Чим би се мало више удаљили, слику бисмо изгубили, што је и нормално, обзиром на угао рефлексије.
Како рефлектор нисмо могли померати по месном углу, а због скучености простора, испитивање се на томе завршило, али смо ситуацију анализирали и одлучили да идемо на следећи експеримент, са жељом да рефлексију добијемо на већој даљини.
Са дотадашњим резултатима упознали смо К-дуХХХ и К-ду ХХХ и замолили их за даљњу помоћ и подршку, што су они и прихватили, па смо извршили припреме за то, а оне су обухватиле:
- Преузимање једног комплета за пријем САТВ од Кде ХХХ,
- израду носача за рефлектор у радионици ХХХ.
- мерну опрему, инструменте, агрегате за напајање и помоћна средства и уређаје из ХХХ-а,
- избор локације за рефлектор код цркве св. ХХХ и пријемно место у кругу предузећа “ХХХ” у ХХХХ,
- организацију превожења средстава и људи до наведених локација уз кориштење возила ХХХ-а
Дана 27.05.1999. год. у времену од 08-1800ч. већ поменута екипа је успоставила радно место код цркве, а потом и у предузећу “ЏЏЏЏ”. Нажалост, уз сва настојања нисмо успели да одбијену енергију са рефлектора код цркве “пронађемо” на месту пријема. Узрок овоме лежи у следећем:
- пријемни угао САТВ антене је веома оштар, сноп је веома узак, што се види по томе да се сигнал и непосредно уз рефлектор, или када се прима директни сигнал, изгуби за врло мало закретање антене, чему је разлог чиста геометрија и конфигурација терена
- тзв. “ОФсет” антена, коју смо имали на располагању нема карактеристику као класична САТВ антена, већ се у односу на правац пријема поставља под неким другим углом за који ми нисмо имали тачан податак, а процена да је то око 20 степени није била довољно тачна, па никад нисмо били сигурни како антену поставити,
- нисмо могли измерити углове упада и одбијања, као ни хоризонталне углове,
- постоља за рефлектор и антену нису имала могућност промене нагиба и фиксирања у тачно израчунатим угловима, што се наметнуло као неопходно,
- на поменутој локацији као најбољи сигнал са неке ТВ станице био је сигнал станице АНН, за који нисмо знали са ког сателита долази, одн. која је његова позиција у Кларковом појасу.
Пошто смо из наведеног схватили да резултата неће бит због немогућег дефинисања потребне геометрије у конкретном простору, а према сл.2 то смо одлучили да рефлектор пребацимо у круг предузеће “ЏЏЏ”, где смо имали око 30 метара равне површине, и да ту, постепеним удаљавањем антене од рефлектора покушамо установити неко правило за орјентацију антене према рефлектору. То смо и урадили и уочили следеће:
- да бисмо примили сигнал антену смо већ на три метра од рефлектора морали толико нагнути напред да је носач левка са конвертором већ додиривао земљу, уз већ изнету напомену да би и врло мало закретање антене резултирало губљењем сигнала, који је иначе, кад би га добили. био истог квалитета, нивоа, као и директан сигнал,
- да бисмо омогућили хватање сигнала на већем растојању од три метра од рефлектора антену смо морали заротирати за 180 степени, тако да је левак дошао изнад антене, нормално је он испод антене. На тај начин смо успели пратити рефлексију до 30 метара од рефлектора. Даље више нисмо могли због ограде и других објеката на платоу, као и због потребе даљње манипулације са антеном, њено дизање увис и закретање под одређеним углом, за шта нисмо имали техничких могућности.





Ово експериментисање нам је потврдило већ уочену нужну потребу за прецизним познавањем положаја сателита, прецизним мерењем свих потребних углова на конкретном радном месту у природи, потребу за сталцима за рефлектор и за антену који би омогућавали њихово подешавање и фиксирање, ка и познавање тачног дијаграма пријемне сателитске антене типа “Офсет”.
Уколико би и даље ишли овим путем, путем доказивања постојања рефлексије, нужно би било улагање великих напора и времена за прибављање и израду потребне помоћне опреме о којој је било говора, што би постизање коначног циља – осматрање и навођење, још више временски удаљило, а циљ би био пуко доказивање да се рафлексија може остварити и да се може ухватити на ХХ километара.
Сматрамо да овим путем више не треба ићи, јер већ имамо довољно агумената за тврдњу да ће крајњи исход бити позитиван и зато предлажемо да се и наши напори и Ваша подршка усмере у правом смеру, а то је рад и на теорији, колико је у овој фази нужно, и на пракси, која ће што пре довести до конструкције уређаја за осматрање ваздушног простора, а потом и даље у жељеном смеру.
Оптимизам у погледу крајњих резултата заснива се на следећим аргументима:- наведеним експериментима и мерењем нивоа директног и рефлектованог сигнала непобитно смо утврдили да

(1)рефлексија постоји,

(2)да се сигнал одбија под истим углом под којим и упадне,

(3)да је на месту рефлексије од алуминијумског лима ниво рефлектованог сигнала једнак нивоу директног сигнала ,што оповргава неке ставове да је рефлектовани сигнал аутоматски ослабљен за неких 50% у односу на директни.

- иста физичка површина од које се врши рефлексија на овим фреквенцијама, реда 11 ГХз, Гига Херца, има знатно већу рефлексну површину, нпр. крило авиона, или било који део који је обасјан енергијом са стаелита, него на фреквенцијама класичних осматрачких радара, које су реда 3 ГХз, одн. однос 11/3=3,66 пута,
- из радарске литературе је познато да је вероватноћа враћања одбијеног таласа на положај радара или на било који други положај, у све три димензије око циља, једнака, јер је морфологија циља и његов тренутни положај – углови нагиба, потпуно независна и непредвидива чињеница. Према томе је и вероватноћа да ће се енергија са сателита примити било где је такође потпуно једнака.
- по свему судећи математички обрасци познати из радарске литературе, а који се користе за прорачун нивоа рефлектоване и примљене енергије на месту пријема, и губитака на њеном путу на релацији радар-циљ-радар овде не важе, барем не буквално, из слеећих разлога:
а) Радари раде са импулсним снагама од неколико стотина кw до 1МW, а за пријемник се дефинише захтев да мора имати осетљивост од барем 1микроволта на антени, и постижу се домети до око 350 км, одн. енергија пређе пут од око 700км
б) Сателитски предајници раде у континуираном режиму са снагама до 50w и на даљину од преко 36 000км преносе све потребне информације и то веома квалитетно. Ово указује да је слабљење сигнала на овим фреквенцијама битно мање него код класичних осматрачких радара.
в) У књизи “ТВ, УКТ и сателитске антене”, аутора Драгана Пантића и Миладина Дабића дато је објашњење слабљења енергије на њеном путу од сателита до пријемника. Анализом тог објашњења могло би се закључити да би додатно слабљење, било око 0.3 дБ, колико се узима за атмосферску апсорцију, али с друге стране би имали значајан добитак код смањења губитака због пропусног опсега. Наиме, нама није потребан комплетан ТВ сигнал, већ нас интересују само импулси у оквиру њега, а за њихову верну репродукцију довољан је пропусни опсег од свега 0.5МХз. Ако знамо, (из наведене књиге) да су губици због ширине пропусног опсега за пропусни опсег од 36 МХз=75,6дБ, за 27МХз=74,3дБ, онда, по слободној процени, треба очекивати барем упола мањи износ тих губитака за пропусни опсег који је 27/0.5=54 пута мањи од наведеног, а што је за нас велики добитак.
г) На крају, све ово би се могло дефинисати и неком полулаичком логиком у стилу: “кад је та енергија превалила толики пут од 36000км и пренела врло квалитетно, веома сложен ТВ сигнал, може ваљда превалити и још стотињак километара и пренети нам само импусле, који се иначе зраче највећом снагом предајника”.
Овим завршавам анализу и прелазим на предлог за даљње радње потребне за израду уређаја за осматрање.
потпуковник
ХХХ ХХХ
достављено:
-
-
-
- аутору


На основу досадашњих предлога и стечених искустава изнетих у анализи истраживања рефлексије сателитских ТВ сигнала предлажем да се уради следеће:

• 1. пројекат легализовати кроз одговарајућу наредбу K-MANDE XXX која би омогућила пуну оперативност у раду свих који учествују у раду на реализацији пројекта, а посебно координатора и носилаца пројекта, и омогућила им несметан приступ и до одобрених материјалних средстава, укључујући и неопходна новчана средства.
• 2. Формирати три радне екипе које ће паралелно извршавати потребне радове и тиме скратити време реализације пројекта. Те екипе су: а) Екипа за решавање проблема антене, која треба да обезбеди такво решење да се омогући дијаграм пријема антене по хоризонтали 1-2 степена, а по вертикали 90 степени, што је идеал којем треба тежити. Поред овога антена се мора кружно окретати и давати податке о углу према сателиту и северу, као и сигнале за окретање временске базе у показивачу, као и код “нормалног” радара. б) Екипа за модификацију пријемника треба да код пријемника за директан сигнал из телевизора извуче корисне сигнале (ВСИ и ХСИ) на одговарајућe прикључке, конекторе.

Код пријемника за пријем рефлектованих сигнала ова екипа мора урадити следеће:

• - Прво се определити за прву или другу верзију начина пријема, према блок шеми у прилогу, а онда, ако се определи за прву верзију, треба урадити следеће
• - конвертору, стаелитском пријемнику и телевизору, код прве верзије, односно радарском пријемнику код друге, смањити ширину пропусног опсега ради повећања појачања, >130дБ, снижења прага шума на <5дБ и повећања осетљивости, по могућности на око 0,1 микроволт на антени
• - потом решити питање преноса енергије са окретног дела антенске платформе на непокретни и даље у систем. На овоме сарађивати са екипом за антену.
• - ако је у питању радарски пријемник, треба фреквенцију локалног осцилатора подићи толико да се добије међуфреквенција са сигналима који долазе са сателита, 10950 – 12750 МХз уз могућност промене фреквенције лок. осцилатора, па тиме и мењање станица чији се сигнали могу примати, и тиме постићи жилавост уређаја,
• - У телевизор, или у радар, ако га нема, у склопу МФ степена или непосредно после њега, уградити фреквентни дискриминатор који треба да ради на МФ пријемника и да брише сигнале од сталних објеката – сталне одразе.
• -- Из телевизора, или радарског пријемника, на погодан начин извући ВСИ и ХСИ који сада имају назив ВИДЕО-1 сигнали и воде се на блок за мерење сигнала и обраду података. в) Екипа за конструкцију и израду блока за мерење сигнала и обраду података. Задаци ове екипе су:
• -- мерење сигнала Х из формуле за одређивање позиције и његово претварање у податак у дигиталној форми,
• -- мерење угла алфа из формуле и његово претварање у податак у дигиталној форми,
• -- израда склопа за прецизно генерисање величине “б”,
• -- израда склопа за добијање податка о косој даљини, његово привремено меморисање и очитавање у тачно одређеном времену, као и његово приказивање на панорамском показивачу као податка “ВИДЕО 2”,
• -- обезбеђивање излаза података о смеру, даљини, а касније и о висини циља у одговарајућој форми ради кориштења од стране других субјеката. Када све екипе заврше посао – резултат треба да буде уређај способан да осматра и прати ситуацију у ваздушном простору према дијаграму у прилогу, а чији облик је последица раздвојености положаја предајника и пријемника, а димензије ће зависити од постигнутог домета у смеру 180 степени у односу на правац према сателиту. Према најскромнијим очекивањима домет у том смеру би могао бит барем 10км, а то аутоматски значи домете у осталим смеровима као на дијаграму, јер је пут енергије, јачина поља, па према томе и губици исти, а то је познато из теорије о тзв. “Касинијевим овалима”. Закључак:
• -По потписивању наређења ХХХ, координатор би требало да иницира рад носилаца пројекта, а потом би се формирале наведене екипе. У сатав екипа ће требати да уђу одређени људи из ХХХ,ХХХ ХХХ, ХХХ
  Ппук ХХХ, ср.
  Достављено: КОМАНДИ ЏЏЏ

И сад, на крају, САША, ево ТИ малог коментара и препоруке, из данашње, пост-7-годишње дистанце.
Ако "спадаш" у оне надпросечне САШЕ, другим речима, ако у џепу имаш више од просечних 300Е месечно, (што више - то боље), размисли! Можда ТИ можеш да "реагујеш", кад "надлежни" већ нису. НИКАД НИЈЕ КАСНО!
А зашто би реаговао, питаш се, с правом!Па једноставно зато што ТО може да се "изроди" у велики бизнис. Пар хиљада евра, уложених за довршење тог "истраживања", може ти "донети" приходе од пар стотина милиона Е, и то СВАКЕ ГОДИНЕ!!!
Како? Па једноставно. Такав осматрачки систем, "НЕВИДЉИВ" за АВАКСЕ и уопште за радарске детекторе, и наравно за АНТИРАДАРСКЕ РАКЕТЕ, је НАСУШНА ПОТРЕБА СВАКЕ ДРЖАВЕ. А колико данас има држава!? А "ПРАВЕ СЕ" и НОВЕ!!! И све оне, па и сааме оне из НАТО, воле да имају "очи" које им нико не може "замаглити" нити "ископати". А ове "очи" могу да "гледају" помоћу сигнала из различитих извора: Сателитска телевизија, земаљска телевизија, радари из АВАКСА, радари из суседних држава... ...
НЕ ЗРАЧЕ, "А ВИДЕ", ТО је ПРАВА СТВАР.
Па још кад их "увежеш" са ПВО ракетицама...
Замисли САША да смо ТО имали ми 1999. Лепо седиш, гледаш СНН,ББС... а њихови сигнали Ти показује где су "њихови", а Ти само "клик" на тастер, и .. готово, и опет "клик", и опет готово... и тако редом, "крцкаш" једног по једног, гледаш програм СНН-а, нпр. и провераваш колико су објективни у јављању, како је -ето - још један њихов "анђелчић" пао у пожртвовној борби за заштиту људских права у тамо некој Србији. А они не знају где си, јер те не "виде", а кад те не виде, не могу ти ништа, а Ти можеш да их "скидаш" као у компјутерским игрицама.
Дааа, питаш сумњичаво, - а шта ми треба за то?
Е, па, овако:
Прво ти треба пар хиљада Е.
Са њима купиш два стелитска ТВ прујемника,
па на отпаду купиш два расходована нишанска радара. Њих сигурно има доста после "силних" реформи Војске Југославије, па Војске србије.
Па "купиш" и пар "расходованих" официра из те струке. Не бој се, иако су "расходовани", могу још да "послуже"!
И то је све. Организујеш и чекаш резултате.
И још нешто. АКо те "ОВИ" "непросвећени" из НАТО појуре, јер "сечеш грану на којој они седе", а Ти им реци да не седе на тој "грани", и реци им да је то и у њиховом интересу. Па зар они нису ОДБРАМБЕНА организација!? Зар нису за мир. Е, ово је право мирнодопско средство. НИЈЕ АГРЕСИВНО,Никога не напада, а сваки нападач, АГРЕСОР ЋЕ ПРОЋИ ОНАКО КАКО И ЗАСЛУЖУЈЕ!
А ако Ти још нешто није јасно - јави се!
Станиша С.